802.11b je najčešće korišćena bežična lokalna mreža. Instaliran je na aerodromima, u kancelarijama, kafeterijama, hotelima, salama za sastanke i u kućama. Mnogi laptopovi imaju ugrađenu 802.11b bežičnu elektroniku za prenos i prijem. 802.11b se naziva i Wi-Fi, ili WiFI (Wireless Fidelity). 802.11b je bežični sistem male snage - što se nalazite bliže predajniku, prenos je brži. Sledi pregled onoga što otprilike dobijate. Domet u kome je moguće bežično funkcionisanje (u zatvorenim prostorijama): 30 metara na 11 Mbps, 55 metara na 5,5 Mbps, 75 metara na 2 Mbps, 100 metara na 1 Mbps. Domet za bežično funkcionisanje (na otvorenom): 170 metara na 11 Mbps, 300 metara na 5,5 Mbps, 450 metara na 2 Mbps, 500 metara na 1 Mbps. 802.11b funkcioniše na istoj frekvenciji kao i bežični telefoni, daljinski upravljači za garažna vrata, toki-voki, itd. Zato u većim gradovima, kao što je New York, postoji velika šansa za pojavu smetnji. 802.11b bazna stanica je često priključena na lokalnu mrežu, koja se, nakon toga, povezuje na Internet i/ili poslovnu mrežu. To znači da možete da koristite 802.11b za surfovanje Internetom, pristup bazama podataka Vaše kompanije, itd. 802.11b definiše i PHY (Physical) i MAC (Medium Access Control) protokole. PHY specifikacija uključuje tri opcije za prenos: jednu Ir (infracrveni talasi) i dve RF (radio frekvencija). 802.11b koristi DSSS (Direct Sequence Spread Spectrum) modulaciju za digitalne komunikacije. DSSS uključuje prenos niza jedinica i nula, koji se moduliše Barkerovim kodom. Barkerov kod je 11-bitna sekvenca (na primer, 10110111000), koja ima prednosti za bežični prenos. Svaki bit je kodiran u 11-bitni Barkerov kod, tako da svaki objekat podataka formira odlomak (chip). Odlomak se postavlja na noseću frekvenciju iz opsega od 2.4 GHz (2.4-2.483 GHz), a talasni oblik se moduliše pomoću neke od raspoloživih tehnika modulacije. 802.11 sistemi koji rade na brzinama od 1 Mbps koriste binarnu faznu modulaciju (BPSK  Binary Phase Shift Keying). Sistemi koji rade na brzinama od 2 Mbps koriste kvaternarnu faznu modulaciju (QPSK - Ouaternary Phase Shift Keying). Sistemi koji rade na 11 Mbps koriste modulaciju komplementarnim kodom (CCK - Complementary Code Keying), koja uključuje 64 jedinstvene kodne sekvence, sa šest bitova po kodnoj reči. CCK kodna reč se, nakon toga, moduliše RF nosećom frekvencijom pomoću QPSK, što omogućava kodiranje sledeća dva bita za svaki 6-bitni simbol. Tako svaki 6-bitni simbol sadrži osam bitova. FCC je ograničila izlaz za napajanje na 1 vat EIRP (Equivalent Isotropically Radiated Power - ekvivalentna izotropska izračena snaga). Na ovom nivou snage fizičko rastojanje između predajnih uređaja postaje problem, a učestalost grešaka se povećava zajedno sa povećanjem rastojanja. Zato se uređaji adaptiraju na veće udaljenosti tako što koriste jednostavnije tehnike kodiranja, što prouzrokuje sporiju signalizaciju i, samim tim, manju brzinu prenosa podataka. Na primer, sistem koji radi na 11 Mbps i koristi CCK i QPSK može da se priguši na 5,5 Mbps umanjivanjem brzine signalizacije na polovinu kako se rastojanje povećava, a učestalost greške opada. Kada situacija postane još gora, može da se priguši na 2 Mbps ako se koristi samo QPSK i na 1 Mbps ako se koristi BPSK. U ovoj računici treba uzeti u obzir i činjenicu da je opseg od 2,4 GHz nelicencirani ISM (Industrial, Scientific and Medical  industrijski, naučni i medicinski) opseg, koji se koristi za daljinske upravljače za otvaranje garažnih vrata, mikrotalasne pećnice, čitače bar kodova, bežične telefone, Bluetooth LAN-ove i razne druge uređaje. Zbog toga, u ovom delu spektra može povremeno da dođe do zagušenja, što znatno narušava performanse. 802.11 deli raspoloživi spektar na 14 kanala. U SAD FCC dopušta korišćenje 11 kanala. U Francuskoj su dostupna četiri kanala, u ostatku Evrope 13, a u Japanu samo jedan. Postoji i preklapanje između susednih kanala (na primer, između prvog i drugog), što dalje utiče na performanse; zato svaki sistem mora maksimalno da razdvoji kanal od svih drugih sistema u blizini. I 802.11a i 802.11b dizajnirani su tako da budu kompatibilni sa Ethernet LAN-ovima. 802.11b koristi varijaciju MAC (Media Access Control) tehnike za CSMA/CA (Carrier Sense Multiple Access with Collision Avoidance), koja se koristi i za žičani Ethernet. Uređaj koji želi da prenese podatke preko zajedničkog medijuma (u ovom slučaju, zajedničkog RF kanala) “osluškuje” mrežu. Ako detektuje neaktivnost na nosećoj frekvenciji u minimalnom periodu poznatom kao DIFS (DCF - Distributed Coordinated Function - InterFrame Spacing), zahteva pristup slanjem RTS (Request To Send) paketa. RTS paket uključuje i izvornu adresu (adresu predajnika), odredišnu adresu (adresu planiranog prijemnika), trajanje planirane sesije (trajanje prenosa) i prateći ACK signal (ACKnowledgement - potvrda). Ako je mreža slobodna, odredišni uređaj reaguje slanjem CTS (Clear To Send) signala, u kome ponavlja trajanje i ACK. Svi ostali uređaji su neaktivni dok se ova sesija ne završi. Sa druge strane, ako je mreža zauzeta, uređaj čeka dok ne istekne period naznačen sa DIFS, plus nasumično izabrani broj vremenskih slotova, izračunato od nekoliko back-off tajmera. Proces “osluškivanja” može da poprimi nekoliko formi. CAM (Constant Access Method), podrazumevani metod, uključuje konstantno praćenje mreže. Pošto on zahteva isuviše napajanja na uređajima koji koriste baterije, može da se koristi PAM (Polled Access Mode). PAM proziva klijentske uređaje da pređu u sleep mod i vraća ih u aktivno stanje u pravilnim intervalima, u isto vreme, kako bi osluškivali aktivnost mreže. Tehnologija 802.11 je 3. januara 2000. godine dobila novi podsticaj za razvoj – tog dana su Microsoft i Starbucks objavili da se udružuju radi obezbeđivanja bežičnog pristupa (korišćenjem, između ostalih, i 802.11b standarda) u većini Starbucksovih kafeterija u naredne tri godine. Dogovor je, prema nekim analitičarima, znak da bi 802.11b mogao postati ozbiljan konkurent poznatijim bežičnim tehnologijama, kao što su Bluetooth i HomeRF, ili čak sledećoj generaciji mobilnih mreža. Apple je prvi pokrenuo 802.11b proizvodnu liniju (pod nazivom AirPort). Svi Apple računari sada imaju ugrađenu antenu, koja, zajedno sa mrežnom karticom, može da razmenjuje podatke sa malom baznom stanicom priključenom na širokopojasnu Internet konekciju na udaljenosti do 50 metara. Iako se i u nekim PC laptopovima sada dobija hardver za bežične komunikacije, većina korisnika kupuje PCM¬CIA karticu, ili PC karticu, koja služi kao bežični modem i antena. Videti i 802.11a, 802.11g, Bluetooth, BPSK, Chip, CSMA/CA, DSSS, EIRP, Ethernet, HomeRF, MAC, QPSK, Spread Spectrum, WECA i Wi-Fi.


	© Sva prava pridržana, Kompjuter biblioteka, Beograd, Obalskih radnika 4a, Telefon: +381 11 252 0 272