Tehnički je poznat kao V.90 modem. 56Kbps modem je najbrži trenutno dostupni modem koji će funkcionisati preko normalnih dial-up analognih telefonskih linija. Osnove tehnologije mogu da se “vežu” za Brenta Townshenda, nezavisnog izumitelja. V.PCM i V.fast su bili radni nazivi koji su korišćeni dok se ITU-T nalazio u fazi finalizacije V.90 standarda. Pre razvoja ITU-TI standarda postojala su dva konkurentska nekompatibilna pseudo-standarda za 56Kbps modeme - x2 i K56flex. Svi 56Kbps modemi su asimetrični, tj. funkcionišu na različitim brzinama u različitim smerovima. Obezbeđuju maksimalnu brzinu od 56 Kbps za prihvatanje i 33,6 Kbps (brzina V.34+ modema) za slanje podataka. Iako ovo možda deluje čudno, to je najbolje što može da se postigne sa modemom povezanim na analognu telefonsku liniju. Asimetrična priroda 56Kbps modema se opravdava objašnjenjem da, kada se nalazite na Internetu, ili svom poslovnom intranetu, veći deo opsega signala Vam je potreban za preuzimanje podataka (za informacije koje idu ka Vama). Ova brzina je neophodna za preuzimanje grafički zahtevnih fajlova (čitaj zahtevnih u pogledu propusnog opsega), ili velikih fajlova zahtevnih u pogledu propusnog opsega (na primer, za ažuriranje softvera). Kada šaljete podatke, obično je reč o prenosu nekoliko pritisaka na tastere tastature, ili klikova mišem (tj. instrukcija za pribavljanje informacija), ili možda o prenosu tekstualne e-mail poruke koja ne uključuje veći broj bitova, ili bajtova. ^ak i ukoliko prenosite e-mail sa velikim prilogom (na primer, PowerPoint fajl), 33,6 Kbps u opštem slučaju ne predstavlja veliki problem i u svakom slučaju daje mnogo više od prethodnih V.34+ modema. 56 Kbps modemi mogu da postignu ovakve brzine zahvaljujući činjenici da su današnji telefonski sistemi (PSTN) uglavnom digitalni; u stvari, oni se oslanjaju na digitalnu prirodu PSTN-a. 56Kbps modemi funkcionišu na sledeći način: korisnik instalira 56Kbps modem na svom PC-ju, ili lap¬topu, koji se povezuje na PSTN preko analogne lokalne telefonske linije; centrala koja opslužuje konekciju mora da bude digitalna, a to isto važi i za celokupnu noseću mrežu(e), krajnju centralu i lokalnu liniju (T-1 ili ISDN) preko koje se konekcija prenosi do krajnje lokacije (na primer, korporacijskog intraneta, ili ISP-a, tj. Internet provajdera). Odgovarajuća 56-Kbps tehnologija mora da bude postavljena i na krajnjoj lokaciji, obično u formi pristupnog rutera, ili komutatora. Pošto se u okviru prenosa mora izvesti samo jedna A/D (analogno-digitalna) konverzija, potencijalni nivo šuma kvantizacije je ograničen i na većim brzinama može da se održi zadovoljavajući nivo verovatnoće grešaka. Pošto PSTN koristi PCM (Pulse Code Modulation  impulsna kodna modulacija) za A/D konverziju sa zadovoljavajućim kvalitetom glasa, teorijska granica brzine prenosa je 64 Kbps. Pretpostavlja se da će negde u komutiranom PSTN-u biti uključen i neki stariji kanalni multiplekser i da će zato za signalizaciju i kontrolne funkcije biti neophodno 8 Kbps, čime se efektivna brzina signalizacija ograničava na 56 Kbps. FCC (Federal Communications Commission) u SAD je postavila granicu u brzini modema na 56 Kbps, regulišući maksimalnu snagu prenosnog signala, što za efekat ima i ograničenje brzine. FCC je naložila ograničenje snage od -12 dBm (oko 63 mikrovata) za telefone, koja je postavljena kako bi se sprečio prenos smetnji i šuma na susedne telefonske linije. Na toj gornjoj granici maksimalna brzina koju je moguće održati sa 56 Kbps modemom je oko 53,3 Kbps. Postoje zahtevi upućeni FCC za uklanjanje ovog ograničenja. Stvarna brzina prenosa zavisi od kvaliteta lokalne analogne telefonske linije. Performanse lokalne telefonske linije su osetljive na anomalije, kao što su loše povezivanje kablova, loše izvedeni priključci i loša izolacija kućišta priključka. Osim toga, na brzinu prenosa utiču i EMI (elektromagnetne smetnje), izazvane električnim udarima, radio prenosima i drugim izvorima elektromagnetnog zračenja. Konačno, drugi prenosi koji se odvijaju preko kablova sa upredenim paricama postavljenim blizu parica takođe mogu da utiču na brzinu prenosa. Drugim rečima, 53,3 Kbps je više maksimum, nego norma. Objavljene ankete o 56 Kbps modemima pokazuju da se tipične brzine prenosa u praksi kreću između 40 i 46 Kbps. Ja postižem oko 48 Kbps na mojoj dial-up telefonskoj liniji u New Yorku i oko 44 Kbps na telefonskoj liniji u području Albanya. Ray Horak, moj pomoćni urednik, nikada nije uspeo da postigne više od 40 Kbps u svom prethodnom stanu. Kada se preselio u novu kuću, morao je da ukopa sopstveni kabl od razvodne kutije do kuće (u stvari, nije morao, ali u Verizonu mu je za ukopavanje traženo šest dolara za jednu stopu kabla; pošto je njemu bio neophodan kabl dužine oko 250 stopa, uštedeo je 1.500 dolara). Ukopao je 10 parica. Sada dobija pouzdanih 50 Kbps. 56Kbps modemi su i V.34 i V.34+ modemi. Uz pretpostavku da je završni modem V.34+ (a često jeste), 56Kbps modem će “pasti” na taj standard, koji podržava simetrični prenos na brzini od 33,6 Kbps. Sve dok ITU-T nije definisao V.90, postojala su dva konkurentska rešenja - x2 i K56flex; x2 je razvijen u US Roboticsu, a K56flex su razvili Rockwell Semiconductor i Lucent Technologies. x2 nije kompatibilan sa K56flex. Ni x2, ni K56flex nisu saglasni sa V.90. Mada se neki od ovih x2 i K56flex modema mogu nadograditi na V.90, većina ne može. Videti i K56flex, 56Kbps Modem, V.90, V.91, V.92 i V.PCM.


	© Sva prava pridržana, Kompjuter biblioteka, Beograd, Obalskih radnika 4a, Telefon: +381 11 252 0 272