Rečnik komunikacionih tehnologija

Digital Cash

Digitalni gotovi novac. Nekada su postojale samo prodavnice. Da biste nešto kupili, bio Vam je potreban novac. Onda su izmišljeni čekovi. I vlasnici radnji su ih uzimali. Nakon toga su izmišljene kreditne kartice, koje su bile neka vrsta čekova koji su kasnije realizovani. Kada su kreditne kartice počele da se koriste, bilo je moguće kreirati kataloge koji su slati poštom i instalirati 800 linije i call centre u kojima su preko ovih 800 linija prihvatali narudžbine, a plaćanje se vršilo tako što im je davan broj kreditne kartice. Zatim su prodavci počeli da koriste Internet, postavljajući na njega kataloge, u nadi da će neko kupiti nešto na osnovu njih. Međutim, bilo je neophodno pronaći način na koji bi se obavilo plaćanje. Kreditne kartice su mogle da posluže, ali su mnogi novinari pisali da je Internet "nesiguran" i da svako da može da ukrade broj kreditne kartice i krene besomučno da troši tuđi novac. Niko nije tražio od tih novinara da daju konkretne primere takve zloupotrebe, niti ih je iko pitao u vezi zakonske odredbe Federalne vlade, kojom je ograničena mogućnost korišćenja kreditne kartice na 50 dolara u slučaju prevare. Nažalost, priče koje plaše ljude su uvek efektne. U međuvremenu su neki preduzetnici uvideli da je moguće rešiti ovaj problem kreiranjem "digitalnog keša". Još uvek niko ne zna tačno šta je to. Mnogi ljudi rade na pripremi njegovih varijacija. Ideja je da postoji neki oblik transfera kodiranih informacijama u kojima će se nalaziti instrukcije za uzimanje novca sa računa jedne osobe i za plaćanje drugoj.